Урош кнежевић - портретиста нове србије

Портрети као сусрет уметности, историје и личности у времену настанка модерне српске државе.

Морам да признам да мене никад претерано није занимало сликарство 19. века у Србији. Више ме привлачила архитектура – барокне цркве и њихов савршен спој западног утицаја и византијске традиције. Са колико умећа и проницљивости су архитекте, дрворезбари и иконописци спајали декоративност фасаде, иконостаса, богату украшеност одежда са достојанственим, мирним и узвишеним ликовима светитеља. Ни мало лак задатак - били смо у затвореном систему вековима и успели да очувамо национални идентитет. Сад се отварамо и правимо везе са западом, интелектуалци и уметници се школују у Бечу, Минхену, Паризу. Свесни да држава мора да се модернизује, али да народ не прихвата лако туђинске утицаје. Заправо, довитљивост уметника је оно што је мене, након барокне архитектуре, привукло сликарству 19. века. Историчарима уметности је уобичајно да овај период називамо барок код Срба (према књизи Д.Медаковића која је свеобухватни приказ уметничких кретања тог времена). Међутим, не можемо говорити о бароку у правом смилу те речи кад је српска уметност у питању. У првом реду, није се развио код нас ( и није могао) као последица реформације, односно као подршка контрареформацији католичке цркве. И није имао врмена да се толико „размаше“ у Србији јер га је у Европи већ крајем 18. века полако потиснуо неокласицизам, а онда су у 19. веку дошли романтизам и реализам. Стога је српско сликарство 19. века својеврстан микс три правца у европској уметности 19.века и бидермајер стила – који се развио у Аустији и Немачкој након 1815. године. Логично је да ће он утицати и да ће га преузимати наши уметници јер су усавшавања и учења стицали управо у центрима ове две државе.

Карактеристике бидермајера одговарале су атмосфери у друштву након Хатишерифа 1830. године. Промене које су се осећале су оптимизам, вера у бољу будућност, окретање према западу, грађанска класа је мењала стил облачења, фризуре, обичаје... Носилац промена је управо народ, нова елита и грађанство. Бидермајер се фокусира управо на то – грађански, породични живот свакодневнице, интимну атмосферу, једноставност, умереност.

Управо у таквом окружењу своју каријеру је развијао Урош Кнежевић, „молер“ родом из Сремских Карловаца, важног културног и духовног средишта Срба у Хабзбуршкој монархији. Без академског образовања, Кнежевић је занат учио кроз праксу — осликавајући иконе и радећи као „молер“, како су се тада називали сликари занатлије.

Између црквене традиције и грађанског друштва у настајању, Кнежевић постепено проналази свој израз. Управо ће га тај спој занатске вештине и осећаја за људски карактер, касније усмерити ка портрету — жанру у којем ће оставити свој најзначајнији траг. Разуме се, потражња за портретима тек стасале интелигенције је расла из године у годину и свакако да је Урош знао да добро процени и осети „потребе тржишта“. Од 20тих година портрет је био привилегија књажевске породице, ал од 30тих година портретишу се и друге бранше – чиновници, совјетници па и занатлије.

Какав је био пут и живот једног сликара прве половине 19. века, који је међу првима дошао у Србију услед повећаних захтева за „молерима“? Он из Панчева одлази у тадашњу престоницу Крагујевац, 1833. године. Сматран дошњаком, сигурно му није било пријатно и лако у новој средини. Међутим, услед своје благе и питоме природе, коју сазнајемо из његових писама пријатељима и начина обраћања институцијама, Урош је успео да се докаже и опстане као врсан уметник – портретиста.

Што би људи који се баве маркетингом рекли – нашао је своју „нишу“ односно сузио је своју понуду на оно што се тражи и оно што најбоље ради – портрет.

Прва значајна личност које је Урош Кнежевић портретисао у Србији је Димитрије Давидовић — једна од кључних фигура српског културног и политичког живота прве половине 19. века. Као новинар, дипломата и творац Сретењског устава, Давидовић је био симбол нових идеја и европских утицаја у Србији. На његовом портрету не видимо само лик појединца, већ представника нове грађанске елите — образован, угледан и самосвестан мушкарац, што је у потпуности у складу са бидермајерским духом времена. И ако је фигура приказана у мало укоченом ставу, лице је веома вешто обрађено, ведрог изгледа, чак са једва приметним осмехом и задовољног погледа. На тамном оделу се истиче српски орден са грбом у средини крста. Ипак, на овом портрету видмо и оно што је Кнежевићу највише замерано – слабо познавање перспективе. У позадини лика се налази полица са књигама и Новинама сербским, писаљка и мастионица, што истиче Давидовићев рад и значај за нову државу. Предмети су приказани у нетачној и нелогичној перспективи. Међутим, то не квари општи утисак јер је сликар пренео на портрет оно што се у тадашњој Србији тражило – а то је сличност са портретисаном особом. У време кнеза Милоша посебно се захтева сјај и декоративност, па и ако тога нема у великој на портрету Димитрија Давидовића, ипак он оставља дојам свечаности и значаја портретисаног.

Овим радом Урош Кнежевић је отворио себи врата за нове поруџбине и то од врха тадашње елите. У наредним годинама насликао је више портрета књаза Милоша, од којих су сачувана само два: данас се један чува у Народном, а други у Топчидерском музеју. Павле Васић у монографији „Урош Кнежевић“ истиче да се и ови портрети одликују „крутoшћу и достојанственим ставом, што одговара једном кнезу-аутократи“.

У истраживању живота и рада овог интересантвог сликара, посебно ми је занимљиво било што је он насликао први (за сада познати) женски портрет у Србији. Портрет је откривен и фотографисан тек 1972. јер се налазио и данас се налази у приватном власништу. Прва портретисана дама је снаха кнегиње Љубице Обреновић – Смиљана Милосављевић из села Бершића. Овај портрет је потпуно декоративног крактера и одражава један топао карактер младог свежег лица жене високог сталежа, што је наглашено ниском дуката око њеног врата.

Како се мењала политичка клима у Србији после Хатишерифа, можемо да пратимо и на Кнежевићевим портретима. Јер колико год постојала сликарева интерпретација лика, слободе израза није било у потпуности јер је наручилац дела финансијер који жели да буде приказан и виђен на одређени начин. На портрету Јована Обреновића из 1836. године насликана је предивна и богато везена народна ношња. Брат Милоша Обреновића обучен је у јарко-црвену кошуљу украшену златовезом преко које носи тамни огртач који на рубовима такође има златне везене преплете. Око главе му је омотан огроман цветни турбан, десном руком држи исукану сабљу, док су му је за појас заденуто оружје. Лице је весело, једро, што би се рекло „брк му се смеши“. Делује као остварен човек, задовољан собом. И сад на овом портрету и видимо мајсторство сликара: верно пренесен изглед портретисане особе, приказан и дочаран карактер, емоција и наглашена историјска компонента кроз одећу. Управо тај турско-орјентални сјај одеће који подсећа да јесмо били поробљени, али да смо кроз херојство извојевали слободну државу.

Међутим, овакво тумачење је из садашње перспективе, али није одговарао једном проевропском владару какав је кнез Милош тежио да буде. Због тога ће сви каснији портрети које је Кнежевић сликао бити у европском тону, у униформи са калпаком.

С обзиром да је у Крагујевцу провео шест година, а и осетивши да се клима мења и добивши жељу за усавршавањем, одлази 1939. године за Београд. О прве две године његовог боравка у Београду нема опшитнијих података. Од слика које је тада радио издваја се портрет Карађорђа, који је рађен као копија по оригиналу В.Л.Бориковског.

Док овако хронолошки прелазим преко познатих Урошевих остварења, занима ме каква је то особа била? Како се држао, шта је волео да једе, каква му је била соба где је становао? Да ли је био нападан или скроман када се препоручивао за посао? Јер сигурно није све увек било лагано, па чак ни кад је радио за књаза. Можда поготово не тад. Знамо да је боловао од туберкулозе, у Беогарду је сигурно имао већу конкуренцију те није било лако добити послове. Опет је у новој средини, опет мора да се доказује. У тим тешким околностима, он добија један велики посао, који делује као божанска промисао за његово даље напредовање. И ако није био црквени сликар, поверено му је да ослика целивајуће иконе за Саборну цркву у Београду. Он ће новац од тог посла искористити да оде у Беч на усавршавање и провешће тамо три године. Колико је полета, наде и енергије Урош у том тренутку осетио? Како су путеви отворили тим послом!

Иконе које је Кнежевић радио за београдску Саборну цркву откривају оно у чему је он био најбољи: у портрету. Иконе Св. Николе, Архиђакона Стефана, Пророка Данила, Цара Константина и царице Јелене, одликују се „портретском анализом појединости и минуциозном обрадом детаља“, како нам описује П.Васић. И заиста, када сам гледала те иконе, нисам могла да се одупрем утиску колико су ми ликови блиски, приступачни. Лица су им емотивна, замишљена и дирљива, као да посматрам блиског пријатеља.

Мислим да су му године провене у Бечу врло пријале. Сам пише: „толико сам срећан био да се мој посао чести...“ Када нам је овако исказао своје задовољство, а нигде није оставо писани траг незадовољства тешким београдским годинама, узимам слободно да закључим да је Урош био човек који је своје испуњење налазио у раду, носећи сопствени свет унутар себе и проналазећи мир у сликарству, без обзира на спољашње прилике.

Он је у Бечу становао са пријатељем сликарем Јованом Поповићем у истој улици у којој је становао Вук Караџић. Урош је имао Вукову подршку и о томе сведочи породични портрет Вука, Вукове супруге Ане и ћерке Мине, који је Кнежевић урадио за време свог боравка у Бечу. Да је то пријатељатво било посебно нежно и топло, говори нам податак да је Вук Караџић посетио Урошеву мајку и сестру приликом своје посете Карловцима. Кнежевић је Мини урадио један мали романтични акварел за њен Албум поезије. Реч је о две вазе у пределу, мотив потпуно несвојствен једном портретисти али сигурно урађен са много пажње и пријатељских осећања.

Након повратка из Беча у Србију, он ће започети посао који ће бити врхунац његове каријере. Реч је о историјским портретима вођа Првог српског устанка, рађених за Галерију кнеза Александра Карађорђевића. Повод за сликање галерије били су портрети кнеза Александра и кенгиње Персиде. Први портрет за ову збирку јесте портрет Карађорђа, који сам већ споменула, а рађен је по копији руског сликара Боровиковског. Карађорђев портрет сликан је 1852., али претпоставља се да је рад на збирци портрета започет и раније, а вероватно је настављен и после доласка кнеза Милоша и Михајла у Србију. У Новинама Србским о овој галерији по захтеву Александра Карађорђевића наводи се „беспристрасност кнежева који уноси у своју збирку и ликове Обреновића“.

Урош Кнежевић је неке од ових портрета радио по моделу, што значи да су му портретисани позирали. Између осталих издвајају се ликови Петра Јокића, Матије Ненадовића, Јеврема Ненадовића, Узун-Мирка Апостоловића и три Карађорђеве кћери. Ови портрети су јако добро „подођени“ јер је Урош овде показао све своје знање стечено искуством и школовањем у Бечу. Он је успевао верно да прикаже оно што види пред собом – од физиономије, преко одела, бележећи стварност као хроничар. Продирао је у карактер и индивиалност мушких ликова, приказујући их различито. Женски портрети су декоративни, и њихова лица су веома сличних црта. Оне су све нежне, миле, кротке, у богато везеним ношњама и хаљинама и једино се на лицу Персиде Карађорђевић види одлучан поглед, одсечан, више својствен мушким моделима.

Друга група портрета за Галерију рађена је по предлошку, то су копије других сликара. Ту се истичу, поред Карађорђевог, портрет Доситеја Обрадовића, Стојана Симића, Хајдух Вељка. Они додуше заостају за портретима рађеним по моделу, али Вук Караџић каже да Доситеј „доста добро урађен“.

Што се тиче портрета који су сликани напамет, они имају историјску вредност. Најбољи су ликови Симе Ненадовића и Алексе Ненадовића. Ту сведочимо о Урошевој посвећености послу, јер из извора знамо да је он истраживао и информисао се код породице и преживелих учесника устанка о изгледу људи које је требао портретисати.

Иако критичари више истичу историјску него уметничку вредност портрета из ове збирке, он нам представља значајан ликовни извор о људима првог устанка. Посебно јер се и сам Кнежевић интересовао да што верније прикаже целу епоху – физиономију, оружје, одела, и утка у портрет понос који је сигурно осећао сликајући овако значајне личности.

Кроз овај значајан пројекат, Кнежевић је изградио свој углед и положај у горњем слоју београдског друштва. Био је материјално обезбеђен, његова истрајност, одлучност, присутност и напредовање у сликарском позиву дало је резултате. У изворима се спомиње као редован члан београдског Читалишта, налази се на списку основича Народног позоришта, и његова молба да буде примљен у држављанство кнежевине Србије је одобрена.

Галерија портрета Урош Кнежевић има изузетан друштвено-културни значај, као први већи сликарски подухват профаног карактера у обновљеној Србији. Полет уставобранитељске епохе, који се огледао у свим областима културног и материјалног живота, као и тежња ка еманципацији и напретку, нашли су свој одраз и у ликовној уметности — на начин који је у том тренутку био једино могућ. Циљ је био да се сачувају ликови устаничких вођа — да се запамти како су изгледали и какво су достојанство носили. Тамо где није било поузданих представа, њихов изглед се пажљиво реконструисао, на основу сећања и описа савременика, како би и будуће генерације могле да их замисле као стварне људе, а не само као историјска имена.

Урош Кнежевић је потретисао утицајне и значајне савременике, људе који су поставили темељ савременој Србији. Радио је у кругу владара и његових најближих сарадника, сликао угледне и моћне личности. Узећу слободу да га упоредим са европским дворским сликарима попут Веласкеза и Ван Дајка, али не по ко квалитету, већ функцији портрета. Док су европски дворски сликари бележили већ изграђене системе моћи и отмености, Урош Кнежевић је сликао тренутак њиховог настајања. У његовим портретима не огледа се само власт, већ и њено тражење — једно друштво које тек обликује свој лик, своје држање и своје место у времену. Зато његови портрети имају вредност не само као уметничка дела, већ и као поуздан визуелни документ процеса формирања грађанског и политичког идентитета у Србији 19. Века.

Андреа Сокић

Историчар уметности, МА